Песма о Драгој
- о Видовдану -

Кроз модри освит Видова дана,
девојка чудна у сан се јави...
Кревет јој беше трешњина грана!
Јастук од ситних цветова плавих!

Негде је гледао ово цвеће...
Никако не може да се сети...
Над главом су јој гореле свеће,
около, златни руковети,

певаху песму о силном боју,
на Видовданак што ће се збити!
Ја не дам девојку! Косовку моју!
Пре но што одем – ја ћу је скрити...

Пре но што одем пут Поља бојна,
ја сакрићу је, нек' сније санак,
Нек' чека мене док прође војна,
и овај судњи Видови данак!

Кроз модри освит Видова дана,
далека зора очи му мори,
а Арсеније с хиљаду рана,
док јутро чека, са собом збори:

Зар опет, Господе, чудни снови!
Негде сам видео цветове плаве!
Зови ме, Косово, себи зови!
А зашто свеће, њој изнад главе?

Тек кад му јутро напуни плућа,
далеко сунце уђе у зене,
он кликну: Тамо моја је кућа!
И Видовдан је! Морам да кренем!